Родио се у сиромашној сеоској породици Јовановића. Отац Недељко – самоуки зидар, печалбар, предузимач; мајка Руменија – домаћица. На крштењу је добио име Радојко, које ће у двадесет трећој години, заједно с презименом Јовановић, заменити књижевним – Раде Драинац.
Основну школу завршио је у Блацу. Године 1911. дају га на обућарски занат у Прокупљу, који он напушта и уписује се у прокупачку гимназију, да би по завршеном првом разреду прешао у гимназију у Крушевцу. У лето 1913. бежи од куће и неко време проводи у Београду. Као средњошколац, прелази 1915. са српском војском преко Албаније. У Француској је од јануара 1916, где наставља школовање: најпре у Лиону, потом у Сент Етјену и Болијеу. Предан писању, занемарује школу и одмах по свршетку рата стиже у Париз, где једно време ради у фабрици, да би се почетком 1919. сасвим препустио боемији.
У Србију се враћа с пролећа 1919, а од јесени исте године, иако са честим прекидима, Београд постаје место његовог сталног боравка. „Одомаћује“ се у кафани „Москва“, главном састајалишту модернистички настројених писаца и уметника – повратника из рата. У листовима Балкан, Београдски дневники Стара Србија отпочиње 1920. новинарску каријеру, коју ће касније наставити у Новостима, Самоуправи, Времену, Правди и Политици: новинско репортерство и путописни извештаји са југословенских простора и из иностранства (Грчка, Француска, Чехословачка, Пољска, Аустрија, Бугарска) биће му главни извор материјалне егзистенције.
Почетком априла 1922. штампа прву свеску свог часописа Хипнос, одређујући га као „месечну ревију за интуитивну уметност“; печат броју даје уводни текст „Програм хипнизма“, којим с једне стране обзнањује своје приклањање токовима поратне књижевне авангарде, а с друге – оцртава основ властите „хипнистичке“ поетике. Уместо другог (и последњег) броја Хипноса (који ће изаћи јануара 1923), маја 1922. појављује се једини број другог његовог часописа – Ново човечанство, „интернационалне ревије за културне проблеме“. То нису једина Драинчева гласила: 1932. основао је Фронт (2 броја), 1936–1937. издавао часопис Слика актуелних догађаја – САД (13 бројева), 1939. покренуо Нову бразду (1 број).
У мају 1926 стигао у Париз, у којем живи као песник-апаш a là Вијон, једно време свирајући у биоскопу „другу виолину“ уз пројекције немих филмова. Наредне године испуњене су му интензивним књижевним радом и путовањима по земљи и иностранству, која предузима као Правдин новински репортер. Од средине тридесетих све више се окреће друштвеним аномалијама, политичкој проблематици – „социјалне хронике“ објављиване у Правди 1934–35. два пута ће га одвести на суд. Правду напушта 1936. и, како је остао без редовних прихода, запошљава се у агенцијском одељењу Централног прес-бироа, за који пише кратке прилоге о културним и књижевним збивањима.
Због честог побољевања, све више времена проводи у завичају. Објављује нове песме, полемише са социјалним писцима. Туберкулоза узима мах, увелико „баца крв“ одлазећи у марту 1941. на војну вежбу. Мобилисан као митраљезац, учествује код Ужица у борбама против немачког освајача. Почетком зиме хапсе га четници под оптужбом да је комуниста и затварају у Блацу, одакле ће га спасти писмене гаранције „виђених“ Топличана.
Од лета 1942. налази се у санаторијуму на Озрену, близу Соко Бање, где га повремено обилази Иво Андрић. Лечење му не помаже и у пролеће 1943, с грудобољом у одмаклом стадијуму, долази у београдску Државну општу болницу, где 1. маја умире. Као сиромах без игде ичега, сахрањен је два дана касније о трошку Општине на београдском Новом гробљу. Глумац Миливоје Живановић рецитовао је његову песму „Нирвана“ док су спуштали ковчег у раку.
Драинац спада међу најинтересантније појаве у српској књижевности између два светска рата. У првој, парнасо-симболистичкој фази његовог певања, у којој му је омиљени стих дванаестерац (збирке Модри смех /1920/ иАфродитин врт /1921/), преовлађују мотиви платонске еротике, пролазности и Бога. Битна је друга, авангардна етапа Драинчевог стварања, коју 1922. озакоњује манифестима „Програм хипнизма“ и „Ново човечанство“. У збиркамаВоз одлази (1923), Лирске минијатуре (1926), Бандит или песник (1928) иБанкет (1930), доминантни су мотиви сна, космополитскога путовања, словенства, дехуманизованог савременог града, песника и његовог страдалничког живота у непесничком и нељубавном свету – све дато у стиху ироничном и црнохуморном, слободном од свих канона, раздешеном и подвргнутом свим могућим видовима језичкостилскога и обликовног експериментисања, у метафоричким низовима чији се ритам и мелодија испољавају као динамична синтеза времена и простора. Трећа, завршна фаза лиричара Драинца протиче у знаку његовог све већег удаљавања од модернизма. Најавили су је 1931. програмски радови „Књижевни леви фронт“ и „Манифест № 1“, који, парадоксално, продубљују његове сукобе с надреализмом у одласку и социјалним покретом писаца у надирању. Самотност и уклетост свога песничког постојања потврдиће навелико традиционализованим говором збирки из 1938: Улис и Човек пева, и Дахом земље из 1940.
Драинчеве приповетке (Срце на пазару, 1929), романи (најбољи: Шпански зид, 1930), путописи и фељтони (постхумно, Путујем, путујем и Лепоте и чуда Париза, обе у оквиру Сабраних дела /прир. Гојко Тешић/, Београд 1999), критике и есеји (Расветљење /1928/, Осврти /1938/), књижевне полемике и политичка публицистика (Без маске и Издајство интелектуалаца,1999), драма Азил за бескућнике… (1993) и ратни дневнички записи Црни дани (1963) – немају израз, самосвојност и значај његове поезије и песничких манифеста (Силазак с Олимпа, СД, 1999).
ДЕЛА РАДЕТА ДРАИНЦА
Модри смех, Београд 1920; Афродитин врт, Прокупље 1921; Еротикон,Београд 1923; Воз одлази, Београд 1923; [са Мони де Булијем] Две авантуристичке поеме, Београд 1926; Лирске минијатуре, Скопље 1926; Бандит или песник, Београд 1928; Срце на пазару, Београд 1929; Шпански зид. Наша љубав, Београд 1930; Банкет, Београд 1930; Расветљење, Београд 1934; Драгољуб Јовановић или сељачки Наполеон, Београд 1935; Узурпатори (Узуновић, Јевтић и В. Поповић), Београд 1935; Улис, Београд 1938;Осврти, Београд 1938; Човек пева, Београд 1938; Дах земље, Београд 1940; Црни дани (прир. Р. Пешић), Београд 1963; Азил за бескућнике или универзална радионица мртвачких сандука Русин а. д. (прир. Р. Пешић);Пламен у пустињи (прир. Н. Јешић), Београд 1993. – Дела Радета Драинца, 1–10 (прир. Г. Тешић), Београд 1998–1999.
